Pismo Joze Ivakića Vodniku
Vinkovci, 1.XI 1910.
Dragi g. kolega!
Najprije ovo. Ivan Kozarac proživljuje svoje posljednje dane. Njemu je sve gore. A u kući je sirotinja. Mati udovica jedva imade toliko, da kraj s krajem sastavi. A njemu bi trebalo, da bar sada ne bude ničega željan. Uopće ne treba da dalje o tome raspredam. Nego Vi svakako nastojte izraditi, da mu "Matica" ili "Društvo" pošalju potporu bar od 200 kruna, i to odmah. Onda kad umre, treba mu samo za ukop. Adresa I.K.Književnik, Vinkovci, Krnjaš.
On još uvijek smišlja, zanosi se nadama, mislima, budućnošću. Kadgod mu je lakše, on u krevetu piše. I pomislite! Poslat će (ili je već poslao) Livadiću za "Savremenik" jednu stvarcu.
Govorite svim odbornicima u "Matici" i zauzmite se za njega. Uostalom, to je "Matična" dužnost, a to i traži humanost. Ja sam, koliko Vas poznam, duboko uvjeren, da ćete Vi ovo ishoditi i njemu za koji dan poslati tu potporu od "Matice" ili od "Društva".
Joza Ivakić
Posljednje pismo koje je Ivo samo potpisao, a tuđom rukom napisao, upućeno je Vodniku:
Vinkovci 11. XI 1910.
Dragi gosp. i prijatelju!
Veoma cijenim i mnogo me obradovao Vaš poziv na suradnju u Kolo. Ja se odazivljem. Samo zdravlja treba. Posve sam nemoćan. Sada je šest mjeseci što se ne mičem iz postelje.
Primio sam poštom K 35.-kao honorar za stvar u ovogodišnjem Kolu. Isto K 100.-u ime dosuđene mi nagrade. Ali tu je nešto pobrkano, jer na istoj naputnici primio sam K 25.-kao honorar za stvar Moj djed, a to nije moje. To pripada nekomu drugomu. Molim, da se razjasni šta je, da tih K 25.-povratim ili pošaljem komu spadaju.
Pozdravljajući Vas hvalim Vam
Vaš prijatelj Ivo Kozarac
PROZORSKE VEDUTE
POGLED IZVANA UNUTRA
POGLED IZNUTRA VAN
Dnevnik Ivana Kozarca, rukopis:
2.XI 1910.
Dakle ležim već dvadeset i pet tjedana! Dakle: jednu stotinu sedamdeset i pet dana! mnogo je izreći. Koliko je tu dosade, muka i zavisti zdravima koji hodaju, slasno jedu, dobro spavaju. Cijeli mi je dan tužan i pust, pa kako i je jesen, lišće pada, ogoljuje se i umrtvljuje kraj-to je upravo nesnosno gledati kroz prozore, motriti kaljavu cestu, omagljena polja, blatan potok. A nešto se mora, nekud se mora gledati. Ne može se žmiriti.
Smrt, da je bez počitanja spomenem, sve obigrava oko moje postelje...